Category poznate ličnosti u svetu enterijera

Zapad i svet imaju Lejdi Mendl, a mi Medenjaka!

Da li ste znali da se Elzi de Volf (popularno je zvana i Lejdi Mendl) smatra prvom osobom koja je zapravo kreirala zanimanje – dizajner enterijera? Rođena je 1859. u Njujorku, a od 1903. je počela da se bavi dekoracijom enterijera. Njen glavni uticaj je bio taj što je skinula sa prestola viktorijanski stil, težak i mračan, i da je, kao što je sama tvrdila, „otvorila vrata i prozore Amerike i pustila sunce unutra.“ Više o njoj i njenom radu sam pisala u ovom tekstu na blogu.

Otprilike u isto vreme, ali na našim prostorima, rodio se Dragutin Inkiostri Medenjak – 1866. u Splitu, iz mešovitog braka. Rođen kao Karlo Luka Ferdinando Inkiostri, otac mu je bio Italijan, a majka Srpkinja. Iako je slikarstvo učio u Italiji, Inkiostri se u vreme panslavističkog pokreta osećao i izjašnjavao kao Srbin.

Dragutin Inkiostri Medenjak – utemeljivač primenjene umetnosti koju danas poznajemo

S obzirom da mu je otac, Antonio Inkiostri, bio arhitekta, mali Dragutin je od detinjstva stekao ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Bio je slikar, fotograf, a potom i dekorater enterijera, kao i projektant nameštaja. Tako da se, zapravo, Dragutin Inkiostri smatra našim prvim dizajnerom enterijera. I što je još zanimljivije, 1900-te godine je radio prvu dekoraciju enterijera u Karlovcu. Bazirana je na narodnim motivima. Što znači da je još pre svetski poznate Elzi de Volf počeo da se bavi ovom granom primenjene umetnosti.

Smatra se da je njegovo delo „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ prvo delo o primenjoj umetnosti uopšte u Srbiji.

Počeci Inkiostrija kao dekoratera i enterijeriste

Već 1905-te poveren mu je mnogo obimniji i značajniji posao – dekoracija Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je posle ostao da radi i kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da li je bio uspešan u ovom poslu?

Itekako! Poznato je da je bio pozvan da dekoriše i bugarski Narodni teatar.

A u srpskoj istoriji svima nam je poznato ime Đorđa Vajferta, jednog od najvećih industrijalaca Srbije i najbogatijih ljudi svoga doba. Nemac po poreklu, ali je Srbe zvao svojim narodom. Zapamćen je kao veliki dobrotvor, zadužbinar, bankar, začetnik rudarstva u Srbiji. Gradio je bolnice, radničke stanove, škole, donirao značajne kulturne ustanove.

E sad, zamislite, kada ovako jedno bitno ime i značajna osoba da svoje poverenje još neafirmisanom mladom Inkiostriju. Dragutin je za Vajferta dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici oslikavajući je portretima zanmenitim ličnostima iz srpske istorije. Zidove je ukrasio narodnim ornamentima. Ubrzo nakon saradnje ove dvojice velikana, ova sala je postala stožer kulturnog i društvenog života u Beogradu.

Logičnim sledom stvari, Inkiostri počinje da dobija mnogo veće i interesantnije projekte: dekoracija Ministarstva finansija, Narodne banke, zatim u saradnji sa Petrom Ubavkićem je radio na dekorisanju Ministarstva prosvete. I danas su očuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku Ministarstva. Baš u toku ovog projekta Inkiostri se uspešno oprobao i kao projektant nameštaja.

Godine 1907. može se reći da su Inkiostrijeva slava i ugled bile na vrhuncu. Te godine je održana „Balkanska izložba“ u Londonu na kojoj je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, plus dve keramičke peći.

Baš u ovom periodu je i secesija cvetala, te su se njegove ideje poklapale sa ovim aktuelnim. A s obzirom da je i sama secesija prpeuna floralnih i geometrijskih motiva, došlo je do sjajne simbioze.

Dekadencija i Inkiostrijeve poslednje godine života

Nakon ovog perioda, Inkiostri se okreće slikarstvu, s obzirom da je počeo da biva sve više neshvaćen. U domaćim krugovima najviše negativnih kritika je dobijao od arh. Branka Tanazevića i Dimitrija T. Leka koji su mu zamerali nedostatak formalnog obrazovanja.

Kada je izbio Prvi balkanski rat, naslikao je dosta patriotskih slika, dok je Prvi svetski rat proveo u Italiji. Tek 1923. se vraća u Beograd gde do smrti radi kao honorarni nastavnik za duborez i narodnu ornamentiku u Školi za primenjenu umetnost.

Godine 1942. Inkiostri je preminuo, a može se reći da je najvrednija dela ostavio upravo u Beogradu. Jedno od najzapaženijih dela jeste izrada enterijera cele kuće Jovana Cvijića. Iza sebe je ostavio širok opus u slikarstvu, dekorativnoj umetnosti, izradi nameštaja i grafičkom dizajnu. Inspiraciju je pronalazio obilazeći krajeve BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Makedonije gde je sakupljao narodne rukotvorine, ornamentiku, motive u vezu, rezbarijama i tkanju i njih primenjivao u svojim ostvarenjima pokušavajući da ustanovi srpski/jugoslovenski nacionalni dekorativni stil.

(Izvori – tekst i fotografije:
http://srbinovski-art.com/autor.php?id=949
http://www.arte.rs/sr/umetnici/dragutin_inkiostri_medenjak-3948/biografija/
https://lepotazivota.rs/kuca-jovana-cvijica/
http://www.vinopedia.rs/en/post/bekstvo-iz-grada-vajfert-brani-pancevo)
https://mpu.rs/galerija-dragutin-inkiostri-medenjak/ )

Znate li da je tek početkom 20. veka profesija dizajnera enterijera i zvanično stvorena?

Glavnu ulogu je u tome odigrala Elzi de Volf (prozvana Lejdi Mendl posle udaje za engleskog diplomatu Sir Charles Mendl-a) nakon objavljivanja knjige „The House in Good Taste“ (1913). Rođena 1859. u Njujorku kao Ella Anderson de Wolfe, pre nego što je ostala upamćena kao dizajner enterijera i autorka, bila je glumica.

Elzi je, navodno, od malih nogu bila veoma osetljiva na svoje okruženje. Zamislite smelost u to vreme kada je viktorijanski dekor vladao, nesmetano i moćno, da neko odluči da ga ukine, i zameni svetlijim, jednostavnijim stilom u prostoru koji „diše“?

Nije čudo što je New Yorker zvanično objavio da je profesija dizajnera enterijera kreirana zahvaljujući upravo ovoj nesvakidašnjoj ženi.

Ostala je upamćena kao osoba koja je smelo izmenila mračne prostorije sa teškim draperijama svojih bogatih klijenata u svetle, prijatne ambijente oslanjajući se na sveže boje i francuski nameštaj i detalje iz 18. veka.

U svojoj autobiografiji sebe naziva „a rebel in an ugly world.“ Veoma je zanimljivo kako neko ko se rodio i odrastao u jednom okruženju, dobije ideju da ga menja. Da promeni svet koji je do tada delovao nepromenjiv, ukorenjen i nezamenjiv. Od malih nogu je, jednostavno, bila takva. U knjizi prepričava događaj iz svog detinjstva nakon dolaska iz škole. Zatekla je sobu u kući redekorisanu od strane njenih roditelja – na zidove su postavili tapete Vilijema Morisa sa motivom sivog palminog lišća i mrljama jarkocrvene i zelene na pozadini tamne, preplanule boje. Mala Elzi se bacila na pod, lupajući nogama, i kroz plač neprestano ponavljajući „Tako je ružno! Tako je ružno!“

Nakon prosečne glumačke karijere, definitivno je odlučila da se posveti karijeri dekoratera 1903, što je do tada bilo isključivo muško zanimanje. Sama je tvrdila da je „otvorila vrata i prozore Amerike, i pustila sunce unutra.“ Bila je isnpirisana ne samo osamnaestovekovnom Francuskom, već i engleskom umetnošću tog doba, književnošću, modom i pozorištem. Do 1913, njen ugled i slava su bili toliki da je tada dobila i svog najvećeg klijenta – Henrija Kleja Frika, jednog od najbogatijih ljudi u Americi toga vremena.

Lejdi Mendl je postigla to što je postigla zahvaljujući svom specifičnom karakteru i otvorenom duhu, i to ne samo po pitanju enterijera. Bila je slobodumna žena po mnogim pitanjima koja su i danas aktuelna.

Recimo, iako je bila udata, živela je sa Besi Marburi, pionirkom u svom poslu, baš kao što je to bila i Elzi. Besi je bila jedna od prvih ženskih pozorišnih agentica i među prvim ženskim producentkinjama na Brodveju. Pretpostavlja se da su bile i ljubavnice sve do Besine smrti 1933.

Ne samo da je promovisala drugačiji stil u enterijeru, već se podjednako žustro zauzimala i za poseban način ishrane – poluvegetarijanski, gajeći svoje organsko povrće. Bavila se jutarnjim vežbanjem, ponajviše jogom – pisala je da su među njenim redovnim vežbama bile stoj na glavi i hod na rukama.

Ova fenomenalna žena je preminula 1950. godine u Versaju u Francuskoj.

The New York Times je još 1926. de Volfovu opisao kao „jednu od najpoznatijih žena njujorškog društvenog života“ a 1935. kao „istaknutu u pariškom društvu.“ Iste godine su je eksperti iz glavnog grada Francuske proglasili najbolje obučenom osobom na svetu, ističući da nosi ono što je najbolje odgovara, ne obazirući se na aktuelnu modu.

„I am going to make everything around me beautiful. That will be my life.“ Elsie de Wolfe

(Image credits: Elsie de Wolfe – Wikipedia)