Category umetnostsrbije

Zapad i svet imaju Lejdi Mendl, a mi Medenjaka!

Da li ste znali da se Elzi de Volf (popularno je zvana i Lejdi Mendl) smatra prvom osobom koja je zapravo kreirala zanimanje – dizajner enterijera? Rođena je 1859. u Njujorku, a od 1903. je počela da se bavi dekoracijom enterijera. Njen glavni uticaj je bio taj što je skinula sa prestola viktorijanski stil, težak i mračan, i da je, kao što je sama tvrdila, „otvorila vrata i prozore Amerike i pustila sunce unutra.“ Više o njoj i njenom radu sam pisala u ovom tekstu na blogu.

Otprilike u isto vreme, ali na našim prostorima, rodio se Dragutin Inkiostri Medenjak – 1866. u Splitu, iz mešovitog braka. Rođen kao Karlo Luka Ferdinando Inkiostri, otac mu je bio Italijan, a majka Srpkinja. Iako je slikarstvo učio u Italiji, Inkiostri se u vreme panslavističkog pokreta osećao i izjašnjavao kao Srbin.

Dragutin Inkiostri Medenjak – utemeljivač primenjene umetnosti koju danas poznajemo

S obzirom da mu je otac, Antonio Inkiostri, bio arhitekta, mali Dragutin je od detinjstva stekao ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Bio je slikar, fotograf, a potom i dekorater enterijera, kao i projektant nameštaja. Tako da se, zapravo, Dragutin Inkiostri smatra našim prvim dizajnerom enterijera. I što je još zanimljivije, 1900-te godine je radio prvu dekoraciju enterijera u Karlovcu. Bazirana je na narodnim motivima. Što znači da je još pre svetski poznate Elzi de Volf počeo da se bavi ovom granom primenjene umetnosti.

Smatra se da je njegovo delo „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ prvo delo o primenjoj umetnosti uopšte u Srbiji.

Počeci Inkiostrija kao dekoratera i enterijeriste

Već 1905-te poveren mu je mnogo obimniji i značajniji posao – dekoracija Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je posle ostao da radi i kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da li je bio uspešan u ovom poslu?

Itekako! Poznato je da je bio pozvan da dekoriše i bugarski Narodni teatar.

A u srpskoj istoriji svima nam je poznato ime Đorđa Vajferta, jednog od najvećih industrijalaca Srbije i najbogatijih ljudi svoga doba. Nemac po poreklu, ali je Srbe zvao svojim narodom. Zapamćen je kao veliki dobrotvor, zadužbinar, bankar, začetnik rudarstva u Srbiji. Gradio je bolnice, radničke stanove, škole, donirao značajne kulturne ustanove.

E sad, zamislite, kada ovako jedno bitno ime i značajna osoba da svoje poverenje još neafirmisanom mladom Inkiostriju. Dragutin je za Vajferta dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici oslikavajući je portretima zanmenitim ličnostima iz srpske istorije. Zidove je ukrasio narodnim ornamentima. Ubrzo nakon saradnje ove dvojice velikana, ova sala je postala stožer kulturnog i društvenog života u Beogradu.

Logičnim sledom stvari, Inkiostri počinje da dobija mnogo veće i interesantnije projekte: dekoracija Ministarstva finansija, Narodne banke, zatim u saradnji sa Petrom Ubavkićem je radio na dekorisanju Ministarstva prosvete. I danas su očuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku Ministarstva. Baš u toku ovog projekta Inkiostri se uspešno oprobao i kao projektant nameštaja.

Godine 1907. može se reći da su Inkiostrijeva slava i ugled bile na vrhuncu. Te godine je održana „Balkanska izložba“ u Londonu na kojoj je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, plus dve keramičke peći.

Baš u ovom periodu je i secesija cvetala, te su se njegove ideje poklapale sa ovim aktuelnim. A s obzirom da je i sama secesija prpeuna floralnih i geometrijskih motiva, došlo je do sjajne simbioze.

Dekadencija i Inkiostrijeve poslednje godine života

Nakon ovog perioda, Inkiostri se okreće slikarstvu, s obzirom da je počeo da biva sve više neshvaćen. U domaćim krugovima najviše negativnih kritika je dobijao od arh. Branka Tanazevića i Dimitrija T. Leka koji su mu zamerali nedostatak formalnog obrazovanja.

Kada je izbio Prvi balkanski rat, naslikao je dosta patriotskih slika, dok je Prvi svetski rat proveo u Italiji. Tek 1923. se vraća u Beograd gde do smrti radi kao honorarni nastavnik za duborez i narodnu ornamentiku u Školi za primenjenu umetnost.

Godine 1942. Inkiostri je preminuo, a može se reći da je najvrednija dela ostavio upravo u Beogradu. Jedno od najzapaženijih dela jeste izrada enterijera cele kuće Jovana Cvijića. Iza sebe je ostavio širok opus u slikarstvu, dekorativnoj umetnosti, izradi nameštaja i grafičkom dizajnu. Inspiraciju je pronalazio obilazeći krajeve BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Makedonije gde je sakupljao narodne rukotvorine, ornamentiku, motive u vezu, rezbarijama i tkanju i njih primenjivao u svojim ostvarenjima pokušavajući da ustanovi srpski/jugoslovenski nacionalni dekorativni stil.

(Izvori – tekst i fotografije:
http://srbinovski-art.com/autor.php?id=949
http://www.arte.rs/sr/umetnici/dragutin_inkiostri_medenjak-3948/biografija/
https://lepotazivota.rs/kuca-jovana-cvijica/
http://www.vinopedia.rs/en/post/bekstvo-iz-grada-vajfert-brani-pancevo)
https://mpu.rs/galerija-dragutin-inkiostri-medenjak/ )

Ima li lepšeg ukrasa za zid od slike koju kada pogledate u vama probudi sreću i radost? Iako su danas sve popularnije 3D tehnike i digital printovi u vidu velikih postera koji, priznajem, umeju da budu i odlično rešenje ako se uklope u čitav enterijer, verujem i dalje da je svaka slika, ručno rađena, kao živa. Slično poput ćilima u koju su tkalje utkale svoje misli, priče, verovanja i energiju.

Nemamo svi novca za Pikasa ili Rembranta, ali i zašto bismo imali za te slike koje stoje po muzejima i kupuju se najčešće od strane kolekcionara ili multimilijardera koji njima najčešćeće samo ukrašavaju dom. A ne uživaju istinski u njima.

Zemlja Srbija ima dovoljno talentovanih ljudi u svim sferama koji nam donose lokalne proizvode, od hrane, preko odeće i obuće, pa do umetničkih dela. Verujem da je dužnost svih nas da takve ljude podržimo kupujući od njih.

Verujući u njih i njihov mali biznis, dajemo im entuzijazam i elan za dalje. Finasijski podržavamo njih i njihovu porodicu, a ne dajemo novac tamo nekim amazonima, ibajevima, i sl. Većina ljudi od svojih ruku i živi. Neki bi voleli da žive od svog trenutnog hobija, ali to još nije realno. Biće, samo ako te ljude podržimo. A svi znamo nekoga iz svog okruženja ko je svoju strast pretvorio u pravi mali posao koji stvara magiju.

Danas sam odlučila da vam predstavim jednu damu koja je upravo svoj talenat i strast pretočila u hobi – slikanje. Kao što to najčešće biva, kako samo život ume to tako da namesti, Ana se susrela sa slikarstvom sasvim slučajno i spontano, nakon što je upoznala veliku Zuzanu Halupovu, slikarku naivne umetnosti. Iako se Ana nije priklonila naivi, njena prvobitna dela – oslikavanje keramike i stakla, sa motivima cveća, imaju tu iskrenost i lepotu koju nose svi veliki umetnici kada se predaju svom radu i zaborave na vreme.

Ana Durgalova, Slovakinja iz Padine (opština Kovačica), školovala se u istom mestu – centru naivnog slikarstva. Kako kaže za sebe, umetnost i slikarstvo su njen celoživotni hobi, od kojeg baš i ne može da se živi, ali ona od njega ne odustaje.

Ana, pored slika, radi i abažure za lampe, oslikava klupice, poslužavnike… Svi ovi predmeti u vašem domu, nakon njenog rada, ožive prostor, daju mu toplinu i nežnost. Ali najvažnije je da Anine slike mogu da se nađu u enterijerima različitih stilova – od modernizma, minimalizma, boho stila, retromoda, japandija, itd.

Više o njenim radovima možete saznati na njenoj Fejsbuk stranici Ana Durgalova – Art: https://www.facebook.com/profile.php?id=100010050483097

Malo smo porazgovarali sa Anom po pitanju njene umetnosti, i evo šta ona kaže:

Od kada se bavite slikarstvom?

Jako davno, posao osiguranja me je odveo kod velike Zuzane Halupove,najveće slikarke naive. Vreme provedeno sa njom je pokazalo da mi se dopada slikanje i žao mi je što nisam počela da slikam naivu, već sam počela da oslikavam tanjire – keramiku i staklo. Slikala sam najviše cveće.

Koja je vaša omiljena tema i format?

Uvek omiljena tema – cveće, a u zadnje vreme otkrivam koliko mi se dopada apstrakcija.

Koje tehnike koristite?

Slikam akrilom na platnu ali koristim i tehniku pouring – izlivanja akrila.

Da li ste profesionalni slikar?

Ne, samouki slikar.

Je li slikarstvo posao ili hobi?

Hobi.

Može li od slikanja da se živi u Srbiji?

Teško, slikanje može predstavljati samo hobi i zadovoljstvo, a ako se nešto i proda to je plus.

Kako ljudi reaguju na vaše slike?

Do sada nisam pročitala negativnu kritiku ili su neki bili  osećajni i nisu napisali ništa negativno.

Ko/šta su vam uzori za vaše slike?

Nemam uzore.

Da li mislite da su slike danas prevaziđene, s obzirom na razvoj digitalnih tehnologija i digitalnih postera velikih formata?

Slike predstavljaju lepotu, osećanje, zadovoljstvo za onog ko slika i ko ih gleda u svom domu. O razvoju tehnologija ja ne razmišljam kao suparniku ove umetnosti.

Šta mislite o tapetama?

Samo dopuna na nekom zidu.

Ima li neka prostorija u domu za koju mislite da nije pogodna slika? Naime, neko voli sliku da vidi i u kupatilu…

Videla sam sličice malih formata u toaletu i mogu reći da sasvim lepo izgledaju.

Koji je vaš savet za biranje slika? Da li da ih ljudi biraju u skladu sa stilom u enterijeru ili u skladu sa svojom estetikom? Ili je, pak, najbolje naći ravnotežu između jednog i drugog?

Moje mišljenje je da bi trebalo da se prati stil u enterijeru, jer će doći do nesklada u celokupnoj slici doma, a zatim i boja i dimenzija slike.

Kog formata je bila vaša najveća slika, a kog najmanja?
Najveća 100x70cm, najmanja 30x20cm.

Imate li omiljene boje?
Do sada bordo, zlatna a sada sve više nežne nijanse i volim belu – za koju kažu da i nije boja ali...

Šta mislite o danas popularnom trendu, barem se meni tako čini, da ljudi vole da zatrpavaju zidove slikama različitih formata i žanrova, pravdajući se da sitnice i detalji čine prostor toplijim? Da budem jasnija, imate li utisak da se često dešava da ljudi imaju strah od beline zidova, tj. strah od praznog prostora?

„Manje je više“, belina predstavlja otvoreni prostor. I zato bi trebalo pažljivo prekrivati zidove -moje mišljenje.

Imate li uzore u domaćim ili stranim slikarima?

Nemam, pošto slikam razne motive i tehnike.