Kada misliš da ti život poručuje kraj, tek tada počneš zaista da čuješ sebe (Kako bi našla svoju oazu, najpre prestani da živiš između tuđih zidova)

Bila sam u situaciji kada sam došla do tačke u svom životu gde mi je prva misao bila: „Gotovo je. Umreću.“

I mislila sam neću više videti svoju decu, muža, oca, brata, prijatelje… To mi je teško padalo. Ali ono što je bilo najteže, što je bilo golemo, kao najteži kamen, jeste sledeće: tuga i bol što neću zaista proživeti ono što nosim u sebi. Ono što me zaista pokreće i ispunjava.

Zato znam. Jer sam bila tamo. I to ne jednom. Nego dva puta. I pri tome ne mislim na neke situacije gde se pitaš: Jaooo, nema plate, kako ću preživeti? Ili, posvađala sam se žestoko sa mužem, hoćemo li se razvest? Ili tipa: izbaciće me stanodavac iz stana, hoću li se kao matora morati vratiti da živim kod roditelja?

To su teške stvari i životni prelomi. Ali nisu oni gde ti kao prva misao kroz glavu projuri: Umreću.

Dešava se. Jer to je život. Ali baš zato što je nepredvidiv, on je i prelep. Uvek ti da mogućnost da sagledaš istu stvar iz više uglova. I da shvatiš da je samo do tebe. Ni do koga drugog.

Posebno ako si žena. Koja je nosila celog života breme koje ni Sizif ne bi izdržao u večnosti. Ona žena koja je od malena upila u svoj DNK transgeneracijske traume, najpre svojih ženskih predaka (prva na spisku je majka), a da toga nije bila ni svesna. Jer, to je život koji si dobila po rođenju. I niko te nije učio, jer nije umeo, nije znao šta znači drugačiji život.

Onda žena koja je živela pod tim nekim teretima koji, zapravo, nikada i nisu bili njeni. Krivica, tuga, strah, neodovoljnost, manjak vrednosti, osećanje nesposobnosti, večita preispitivanja: da li sam, šta ako, hoću li, mogu li, znam li, umem li… I uvek si gledala druge oko sebe, koji su gazili, lomili, dobijali ono što požele (na ovaj ili onaj način), nikad padali, čak i ako kljoknu, to bi bilo sa osmehom na usnama… I ono što je najvažnije: uvek bi se usudili. Za bilo šta. Usudili da probaju, iskušaju sebe i dokažu sebi da mogu, da smeju, da su vredni nečega. Ali ne zato jer si ti lošija od njih, pa ne umeš ili ne znaš kako. Već zato jer oni ne nose tvoje terete. Ili su ih osvestili i otpustili i više se ne identifikuju sa njima.

A većina žena, nažalost, ne usuđuje se. Zašto? Ne jer postoji realan problem, nego jer ih je sredina uslovila da tako razmišljaju o sebi. Da nemaju pravo da kažu NE, kada to i zaista osećaju. Da ako bi i rekle to „ne“, za nešto više od toga posle nisu sposobne. Da ne treba da okončaju brak, jer „ko će te posle uzeti u tim godinama i sa decom“? Da ne smeju sebi da kupe neku novu stvar dok nisu podmirile osnovne potrebe dece ili muža. A za nju, ako bude. I, naravno, nikada i ne bude. Da ne smeju sebi da priušte neke svakodnevne sitnice, koje nisu luksuz, nego terapija, tipa: večernje opuštanje u toploj kupki. Uživanje u kafi ili čaju dok mali automatski robot usisava kuću (a gle, čuda, ti, ženo, ne radiš ništa. Samo sediš, srčeš i eventualno čitaš knjigu ili prelistavaš omiljeni magazin). Da nisi dovoljno dobra/edukovana/pametna da promeniš posao (kuku!!! Hoćeš da se baviš tim svojim snom iz detinjstva! Pa ko to još radi? Od toga se danas ne živi! Drži se ti svog sadašnjeg posla, kakav god da je, takav je, neke pare dobijaš…)… Niz je bez kraja. Samo se menja nečije tuđe ime, tuđ život, trenutne okolnosti i situacija.

Ali, znaš šta, ženo saputnice i saborkinjo? Ovo su sve tuđe granice i tuđi zidovi koji te teraju da živiš u tuđem prostoru. I sve dok ne odlučiš da izgradiš svoje zidove, i udariš svoje temelje, radi stvaranja svog toplog, prijatnog i sigurnog ambijenta (u koji će smeti da zakorače samo odabrani i pozvani), stalno će ti iskakati pred očima prošlost, stare rane, traume, bolesti, patnje, bol i tuga, a ponajviše gorčina što ne radiš ono za šta si rođena.

I sad se verovatno misliš: Pa, lako je pričati. Kako krenuti kada si do guše u svakodnevnoj kolotečini i životu na koji sam navikla (a i svi oko mene)?

Pa baš zato i prekidaš, jer dalje nema. To je dno. Posle ide živo blato u kojem ćeš da grcaš dok se ne udaviš. Jer ako ne staviš sebe na prvo mesto svog života, čiji život onda živiš? Zapitaj se. I budi iskrena prema sebi. To je sve što bih želela da nakon ovog teksta učiniš.

P.S.
Ako ovaj tekst na bilo koji način rezonuje sa tobom ili smatraš da bi tematika ove vrste i slične teme za tebe bile korisne, priključi se maloj, privatnoj grupi na Fejsbuku – AŽIS – ženino vreme za sebe u pravom mabijentu.
Ako si već članica, slobodno pozovi ženu za koju znaš da bi joj se sve ovo dopalo i „leglo.“